“Meni nije potrebno nešto posebno da me motiviše, samim tim što radim ono što volim i, to je jedno od najvećih zadovoljstava na svetu, kada bih rekao da mi je teško to bi stvarno bilo glupo, jer ljudi rade u fabrikama i muče se za 30.000,00 dinara, dok mi radimo ono što volimo sigurno za neki malo veći novac, tako da, meni ništa teško ne pada, zadovoljstvo mi je što ovo radim, svakog dana na trening krećem nasmejan“.

Ovako je govorio tada šesnaestogodišnji Dušan Vlahović, danas A reprenzetativac Srbije, fudbaler koji trenutno na tržištu vredi 80.000.000,00 evra.

Naša drzava u ovom ili onom obliku prošla je kroz mnoge nedaće i nepravde kroz istoriju, a jedna od stvari koja nam je udahnula radost i nadu u bolje sutra, jeste uspeh naših sportista na međunarodnim takmičenjima.

Najčešće su sportisti u javnosti prikazani na negativan način, kao ljudi koji zarađuju velike svote novca, bez želje da se sagleda druga strana medalje, a to je da osim što postoji “obaveza” sportista da nas učine ponosnim kao narod kroz njihove uspehe, niko nikada nije obratio pažnju šta se dešava sa pravima sportista, sa kojim mukama i nedaćama se susreću kroz svoje karijere.

Ne tako davno, uoči odlučujuće utakmice reprenzetacije Srbije u fudbalu za plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru 2022, kao bomba je odjeknulo obraćanje predsednika Aleksandra Vučića, da će Vlada RS u slučaju eventualnog plasmana izdvojiti dodatni milion evra kao nagradu – premiju, za direktan plasman fudbalera na Svetsko prvenstvo.

Gotovo istovremeno po ovom pompeznom obraćanju u avionu predsednika Vučića, započeo je društveni „osrtrakizam“ reprenzetativaca Srbije.

Naravno, društvene mreže su korišćene kao poligon za iskaljivanje besa i korišćenje pljuvačnih žlezda prema: „nepismenim, maloumnim, manekenima koji samo nameštaju frizure za instagram, onima koji samo tragaju za manekenkama, milionerima koji otimaju od bolesne dece, a istu lečimo sms porukama…“ i tako u nedogled su čašćavani raznim pogrdnim epitetima reprenzetativci Srbije, a da im je jedina krivica izgleda u tome, što su to što jesu.

Danas, nekoliko godina od tog događaja, u Srbiji je gotovo svakodnevno tema, sport, odnosno finansiranje pojedinih fudbalskih klubova u Srbiji indirektnim ili direktnim davanjem Vlade RS.

Ono što posebno zabrinjava jeste stepen samopuzdanja srpskog plebsa koji se graniči sa bezobrazlukom, jer kako drugačije nazvati tumačenje određenih događaja i dešavanja, a da nemate uopšte svest o načinu funkcionisanja bilo kog fudbalskog tima, a posebno A seklekcije reprenzetacije FSS-e.

Prvo, reprenzetativci, nisu nikome ništa oteli, niti tražili kao nagradu kako bi nastupali za Srbiju.

Drugo, premije su uvek dobijali iz fonda koji sami obezbede kao nagradu od strane međunarodnih organizacija – FIFA i UEFA, za uspehe koje ostvare.

Treće, većina fudbalera, ne koristi premije za sopstvene potrebe, već deo pokloni  stručnom štabu – od ekonoma, preko fizioterapeuta, doktora do vozača, jer su svesni da njihov uspeh zavisi od njihovog rada, a deo sredstava preusmere u humanitarne svrhe.

Dakle, to što sportisti, u ovom slučaju fudbaleri ne govore o svom humanitarno  radu, ne znači da su maloumni sebični milioneri koji željno i silno očekuju „vaše pare, koje Vučić deli bez ikakvog pravnog osnova”.

Radi istine, pomenuti dodatni milion evra u proseku bi sve članove A seklekcije reprenzetacije FSS-e, obogatio za 20.000,00 evra „vaših para“. Zar zaista mislite, da milionerima, kako ih vi nazivate, znači tih 20.000,00 evra!?

Ne, oni će, kao i uvek, kako su vaspitani od malih nogu u svojim klubovima, da se sete one – “keve“ koja im pere opremu, kuvarice u restoranu, itd… – jer su svesni da nisu primili platu po nekoliko meseci, a njihov uspeh zavisi od njihovog rada. Vaspitani su da svaku premiju podele od portira do kuvarice u restoranu. Mogu uprave klubova da zaborave na te ljude, ali fudbaleri nikada!   

Većina fudbalera je već učinila i učiniće kao gest vredan poštovanja i divljenja kakav je i onaj Matije Nastasića, koji je donirao 100.000 evra za potpunu obnovu Dečjeg odeljenja valjevske bolnice. Zgrada pedijatrije, izgrađena pre više od četiri decenije, bilo je potpuno zapuštena, ali zahvaljujući donaciji “našeg“ fudbalera, odeljenje na kojem se godišnje leči više od hiljadu najmlađih pacijenata iz Kolubarskog okruga, sada je renovirano.

Matija Nastasić, nije tim humanim činom spasio jedno dete, već nekoliko hiljada dece. Zar vas makar malo nije sramota da takvog čoveka karakterišete kao najveći društveni otpad!?

Kako bi se razumeo život jednog uspešnog fudbalera moramo pre svega koristiti egzaktne podatke.

Prema poslednjim podacima na sajtu Fudbalskog Savez Srbije, FSS čini 5 regiona, 102 registraciona saveza, 3.087 klubova i 110.339 igrača, a ovaj broj učesnika u fudbalu nije konačan, jer su mnoge školice fudbala registrovane mimo FSS – a.

Zašto su ovi brojevi bitni!? Na osnovu navedenog, jasno je da je samo u Srbiji na neposredan način preko milion ljudi uključeno u svet fudbala – treneri, medicinsko osoblje, menadžment klubova (uprava i zaposleni), porodice igrača.

Da bismo razumeli položaj fudbalera u Srbiji, moramo da naglasimo da samo 1% fudbalera uspe da napravi profesionalnu kariijeru, za uspeh se ne koristi merna jedinica kojom je izračunat odnos vrhunske profesionalne karijere i zarađenog novca, već provizorno sagledavanje da egzistencija fudbalera nije trenutno ugrožena, te kolokvijalno rečeno mogu da žive od svog rada.

Na tom putu postoji mnoštvo situacija koje ne mogu  jednostavno i jednoobrazno da se definišu.

Kako je fudbal posao koji zahteva konstantan uspeh bez prava i osećaja sredine na trenutne padove ma kako bili uzrokovani – manjkom  talenta, psiho-fizičkim stanjem pojedinca, povredom, greškama u stručnom radu, kako trenera, tako i medicinskog osoblja, javljaju se problemi koji životno utiču kako na fudbalera koji je ostao na nivou večitog talenta, ili je pak u jednom trenutku završio fudbalsku karijeru, tako i kod fudbalera koji je na vrhunskom profesionalnom nivou.

Ukoliko sagledamo još jednu realnost Srbije, dolazimo do još jednog dokaza o značaj koji fudbal kao privredna grana ima za Srbiju.

Priliv doznaka u Srbiju tokom perioda januar-septembar 2024. iznosio je 3.760,4 miliona evra, što je neznatno manje nego u istom periodu prethodne godine – za 163,1 milion evra, odnosno za 4,2 odsto međugodišnje, podaci su Narodne banke Srbije (NBS).

U tom periodu, kako ističu u NBS, najviše doznaka u Srbiju je došlo iz Nemačke (26 odsto), Švajcarske (13 odsto), Austrije (devet odsto), kao i Francuske i Hrvatske (po šest odsto), odnosno iz zemalja iz kojih tradicionalno stiže najveći deo doznaka u našu zemlju.

Centralna banka Srbije navodi i da je priliv deviza iz inostranstva po osnovu doznaka poslednjih godina na relativno stabilnom nivou, oko šest do osam odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), a da su određene fluktuacije u pojedinim godinama posledica i ekonomskih dešavanja iz zemalja iz kojih dolaze, kao i da su u uslovima geopolitičkih tenzija i povišenih inflatornih pritisaka obično veći prilivi po ovom osnovu, nominalno posmatrano.

NBS podseća i da je u 2023. priliv po osnovu doznaka iznosio je 4.997,6 miliona evra, što je na sličnom nivou kao u 2022. godini kada je bio 5.028,7 miliona evra..

Međunarodni centar za studije u sportu (CIES) izneo je podatke o najproduktivnijim fudbalskim akademijama na planeti, a među njima se nalaze srpski velikani Crvena zvezda i Partizan. CIES je izračunao broj igrača poniklih u klubovima, koji u ovom trenutku igraju u 58 liga širom sveta. Srpski šampion se nalazi na izuzetno visokom četvrtom mestu, sa čak 60 igrača, a ispred njega su samo Real Madrid sa 67, Barselona (64) i Ajaks (61).

Partizan je na deobi devete pozicije sa 42 igrača, koliko ima i šampion Engleske Mančester Siti, a od klubova iz regiona tu je još samo Dinamo iz Zagreba sa 53 igrača i nalazi se na osmom mestu. U ovoj studiji u izbor su uzeti samo igrači koji su između svoje 15. i 21. godine proveli najmanje tri sezone u klubu. Iza Crvene zvezde je ostala lisabonska Benfika sa 59 igrača, a potom slede Dinamo Kijev (56) i Sporting.

Ukoliko imamo ovakave podatke, jasno je da se velike svote novca iz inostransta ulažu u Srbiji na osnovu zarade koju steknu fudbaleri u inostranstvu.

Ne samo da je fudbal jedna od naših jačih izvoznih potencijala, već je i privredna grana koja se nepravilno posmatra, i na momente primitivno.  

Zašto niko nikada, nije izveo studiju na osnovu koje bi došli do podataka u kojoj meri i koliko novca naši fudbalri, kao i drugi sportisti, ulažu u našu zemlju. Zašto nikada nije izveden proračun, koliko je vrtića, škola, puteva izgrađeno od istih tih ljudi.

Kada bi se poigrali ciframa, jasno bi bilo da su ulaganja u sport u Srbiji, ma koliko delovala sumanuto, zapravo jedna od retko plodonosnoh ulaganja. Površno je gledati ta ulaganja kao nečiji hir i pojenje kriminala i korupocije. To što pojedinci loše upravljaju svojim klubom, ili pak zloupotrebljavaju finansiranje srpskog spotra, ne znači da sport i država kao takva ispaštaju.

Da bismo kapitalizovali medalje naših olimpijaca iz fizike potrebne su pare, a sport može da finansira tu medalju. Tako rade pametne zemlje.

Pogledajte samo ko je generalni sponzor jednog Bajerna iz Minhena, i zašto SR Nemaćka finansira svoju mezimicu preko državne kompanije.   

Isuviše je problema u ovoj državi da bi vam trn u oku bili oni koji su samo uspešni u svom poslu. Nije na vama da raspolažete tuđim parama.

Svaki fudbaler ima osećaj sreće i zadovoljstva jer su uspeli da rade ono što najviše vole, oni kao takvi, nikada ne zaboravljaju odakle su počeli, oni ne postaju osioni i bezobrazni prema okolini, oni ničije nisu oteli niti oduzeli.

Nikada nisam čuo sportistu ili fudbalera, da je pogrdnim rečima okarakterisao ljude koji se bave drugim poslom, bilo da taj čovek kopa kanale, ili je pak pripadnik akademske zajednice.  

Oni su uvek spremni da podele i daju svoj uspeh onim koji su im pomogli na tom putu, iako nikom ništa nisu dužni.

Nemaju obavezu da svoj krvavo zarađen novac dele sa bilo kim, pa ipak to čine!

Mnogo puta se dogodilo da su igre naši sportista zavredela elemente opisa srpskog pisca i reditelja Bozo Koprivice, koji za utakmice njegovog voljenog kluba smatra da „vrede nekog najboljeg Šekspirovog soneta ili najbolje drame, sport je prepoznavanje ritma, u ritmu, u muzici i filmu ritam je najvažniji, ko to ne zna, ne zna nista o sportu“.

I zaista, nepoznavanje sporta škodi!

Boris Miletić